Опћински суд у Високом, судија за претходни поступак Миралем Дедић, одлучујући о приједлогу Кантоналног тужилаштва Зеничко-добојског кантона, дана 20.8.2026. године донио је рјешење о одређивању мјере притвора у трајању од 1 (један) мјесец, у кривичном предмету број: 41 0 К 113270 26 Кпп против осумњиченог Е.И. због постојања основане сумње да је починио кривично дјело дјело „Насиље у породици“ из члана 222. став 3. у вези са ставом 1. КЗ Ф БиХ у вези са чланом 11. став 2. Закона о заштити од насиља у породици и насиља према женама у Федерацији Босне и Херцеговине („Сл. новине ФБиХ” број 19/25) и кривично дјело „Лака тјелесна повреда“ из члана 173. став 2. у вези са ставом 1. КЗ Ф БиХ све у вези са чланом 54. КЗ Ф БиХ.

Притвор се осумњиченом рачуна почев од часа лишења слободе дана 18.08.2026. године од 22,29 сати и који по рјешењу овог суда може трајати најдуже до 18.09.2026. године до 22,29 сати.

У кључном дијелу образложења рјешења, наводи се:

„Суд сматра да постоји специфичност посебног притворског разлога из члана 146. став 1. тачке ц) ЗКП Ф БиХ који се односе на саму личност и понашање осумњиченог током и након извршења радњи за које се терети. Из извода из казнене евиденције за осумњиченог произилази да раније није осуђиван за ова или слична кривична дјела. Међутим, према пракси и стандардима Врховног суда ФБИХ раније осуђиваност и није услов да се према овом законском основу одреди мјера притвора већ је потребно цијенити нарочите околности које оправдавају бојазан да ће осумњичени поновити кривично дјело. У конкретном случају, суд налази да су те нарочите околности у потпуности испуњене и да исте оправдавају бојазан да ће осумњичени у случају пуштања на слободу поновити кривично дјело које му се ставља на терет. Наиме, у конкретном случају евидентна је упорност у предузимању радњи насиља према својој супрузи које се огледају не само у психичком насиљу него и физичком, а чему присуствују њихова малољетна дјеца, која не само да су на тај начин изложена насиљу него су и посредно жртве таквог насиља, што указује да се осумњичени према члановима своје породице понаша агресивно и безобзирно, те на тај начин угрожава њихов мир, тјелесну и психичку цјеловитост, а посебно забрињава чињеница да дјеца одрастају у породици са понашањима која знатније одступају од уобичајеног понашања у породичним односима, и у домену су грубог и бахатог односа према члановима породице, а све то може оставити трајне посљедице на психофизички развој дјеце приликом њиховог одрастања. Посебно околност представља чињеница да је оштећена због економске овисности од осумњиченог више пута психички малтретирана како не доприноси њиховом домаћинству и у чему је у више наврата позивана да нађе посао занемарујући чињеницу да се брине о њиховој млдб. дјеци старости (...). У прилог наведеном стоји и чињеница да осумњичени у конкретном догађају док је физички насртао на оштећену којој приликом јој је задао и ударац у главу, није престајао пријетити и убиством. Надлежни законодавац управо је и донио Закон о заштити од насиља у породици и насиља према женама како би спријечио исто насиље. Циљ предметног закона и јавни интерес прописан у члановима 3. и 4. Закона о заштити од насиља у породици и насиља према женама у ФБиХ је закон прописао на начин да исти гласе: „Циљ овог закона је заштита жртава насиља у породици и насиља према женама (у даљњем тексту: насиља), те сузбијање и превенција овог насиља којим се крше људска права и слободе која су загарантирана уставима, законима, Конвенцијом Вијећа Европе о спречавању и борби против насиља према женама и насиља у породици и прихваћеним међународним уговорима. (Јавни интерес) Заштита од насиља је од јавног интереса за Федерацију, кантоне, градове и опћине у Федерацији“. Суд закључује да понашање осумњиченог јасно указује на изражен степен друштвене опасности његове личности и потпуно занемаривање законских норми и ауторитета правног поретка, а посебно јер исто испољава према жени својој супрузи и својој млдб. дјеци упутивши озбиљне пријетње што указује на безобзироност истог и на јасну опасност од понаваљања таквог понашања, те имајући у виду све наведено када се истакнуте чињенице доведу у везу са карактеристикама личности осумњиченог то указују на вјероватност понављања кривичног дјела од стране истог или да ће учинити кривично дјело којим пријети, па суд налази да је мјера притвора неопходна и из разлога предвиђених чланом 146. став 1. тачка ц) ЗКП-а ФБиХ.

Све наведено указује на неопходност одређивања мјере притвора према осумњиченом по овом законском разлогу, с обзиром да напријед наведене околности које заиста оправдавају бојазан да ће осумњичени боравком на слободи поновити кривична дјела за која му се може изрећи казна затвора од три године или тежа казна.

Дакле, истакнуте чињенице доведене у везу са карактеристикама личности осумњиченог указују на вјероватност понављања кривичног дјела од стране истог, па суд налази да је мјера притвора неопходна и из разлога предвиђених члана 146. став 1. тачка ц) ЗКП-а Ф БиХ.“

Молимо да при преузимању или преношењу ове информације имате у виду пресумпцију невиности из члана 3. Закона о кривичном поступку Федерације БиХ у којем је у ставу 1. дефинисано да се свако сматра невиним за кривично дјело док се правоснажном пресудом не утврди његова кривња.