СПОРАЗУМ О ПРИЗНАЊУ КРИВЊЕ

 

 Споразум о признању кривње је од увођења у кривични поступак у Босни и Херцеговини од 2003. године, постао један од кључних института као дио свеобухватне реформе кривичног  поступка. Поступак увођења овог института пратио је измјену у правцу увођења адверсарног (акузаторског) кривичноправног система у ширем смислу. У ранијем мјешовитом систему је судија имао главну улогу а сада главну улогу у судском поступку имају тужитељ и осумњичени, односно оптужени, док судија  више представља неутралног арбитра у оцјени спорнога питања.

 Овај институт је заснован на англосаксонском обичајном праву и омогућава тужитељима и осумњиченим, односно оптуженим да преговарају о врсти и дужини кривичних санкција, уз увјет да осумњичени, односно оптужени призна да је починио кривично дјело и пристане да се одрекне одређених основних права као што су право на јавну расправу пред судом, на осигурање јавног судског поступка и право на жалбу.

 Сврха примјене преговарања и закључивања споразума о признању кривње је замишљена да у потпуности искористи недовољне судске ресурсе и да се тиме унаприједи једнакоправно остваривање правде у складу с начелима правичности. Иако назван „скраћени поступак” у домаћем законодавству, то не треба значити и осигуравање мањег степена поштивања и заштите основних људских права. Споразум о признању кривње омогућава максимално убрзавање поступка што доприноси већој ажурности судова у рјешавању предмета, већој ефикасности и економичности, а осумњиченима, односно оптуженима омогућава право на суђење без одлагања у разумном року, без икаквог одуговлачења и неизвјесности од дужине трајања поступка, те непотребно доказивање чињеница које нису спорне и смањење трошкова кривичног поступка.

 Закон о кривичном поступку ФБиХ („Службене новине ФБиХ“ број 35/03, 37/03, 56/03, 78/04, 28/05, 55/06, 27/07, 53/07, 09/09 и 12/10) у члану 246. који говори о преговарању о кривњи прописује да осумњичени, односно оптужени и његов бранитељ могу до завршетка главног претреса, односно претреса пред жалбеним вијећем преговарати са тужитељем о увјетима признавања кривње за дјело за које се осумњичени, односно оптужени терети.

Закон прописује да се споразум о признању кривње не може закључити ако се оптужени на рочишту за изјашњење о кривњи изјаснио да је крив.

Приликом преговарања о кривњи суд нема апсолутно никаквих овлаштења, нити да даје сугестије, нити да се на други начин мијеша у сачињавање споразума о признању кривње.

Преговарање о кривњи може отпочети још у току истраге, у суштини се своди на то под којим условима ће осумњичени односно оптужени признати кривњу.

Уколико се тужитељ и осумњичени/оптужени договоре о условима признања кривње, тада закључују споразум који мора бити потписан од тужитеља, осумњиченог/оптуженог и његовог браниоца.

 

Уколико осумњичени/оптужени пристане да призна кривицу, тужитељ може са своје стране понудити:

• изрицање казне испод законског минимума, примјеном одредби о ублажавању казне (нпр. за кривично дјело за које је предвиђена казна затвора најмање три године може му понудити казну затвора у трајању једне или двије године и сл.)
• блажу врсту казне (нпр. изрицање новчане казне умјесто казне затвора) или другу врсту кривично правне санкције (нпр. условна осуда умјесто казне затвора или новчане казне).

 Приликом закључења споразума стално се мора водити рачуна о законским могућностима, морају се поштовати материјално-правне одредбе кривичног закона, па тужитељ може понудити само оно што је предвиђено законом  (нпр. осумњиченом се не смије понудити изрицање условне осуде, ако то према кривичном закону није могуће). Уколико то тужитељ превиди, такав споразум приликом разматрања суд не смије прихватити.

Постигнути споразум о признању кривње се уз оптужницу доставља суду ако је постигнут до тренутка подизања оптужнице.

 Након потврђивања оптужнице, судија за претходно саслушање разматра споразум о признању кривње и доноси одлуку о изрицању кривично-правне санкције. Послије достављања предмета судији, односно вијећу о споразуму одлучује судија/вијеће.

Судија за претходно саслушање, судија, односно вијеће споразум о признању кривње могу прихватити или одбацити.

 

Приликом разматрања споразума о признању кривње суд провјерава:

• да ли је до споразума о признању кривње дошло добровољно, свјесно и са разумијевањем, као и након упознавања са могућим посљедицама, укључујући и посљедице везане уз имовинско-правни захтјев, одузимање имовинске користи прибављене кривичним дјелом и трошкове кривичног поступка
• да ли постоји довољно доказа о кривњи оптуженог,
• да ли оптужени разумије да се споразумом о признању кривње одриче права на суђење и да не може уложити жалбу на кривичноправну санкцију која ће му се изрећи,
• да ли је изречена кривичноправна санкција у складу са законом,
• да ли је оштећеном пружена могућност да се пред тужитељем изјасни о имовинско-правном захтјеву.

      Ако суд прихвати споразум о признању кривње, изјава оптуженог ће се унијети у записник и наставити са расправом за изрицање кривичноправне санкције предвиђене споразумом.

Ако суд одбаци споразум о признању кривње, то ће саопћити странкама и бранитељу и констатовати у записнику. Истовремено ће се одредити датум одржавања главне расправе. Главна расправа ће се заказати у року од 30 дана. Признање из овог споразума не може се користити као доказ у кривичном поступку.

 О резултатима преговарања о кривњи суд ће обавијестити оштећеног.